e
da odvojim od kukolja žito, ja biæu nam sito i da
dodam pritom ko razmišlja plitko biæe mleven sitno


ja sa još par drugova tangenta usnulih smo krugova
sve zbog srca drhtaja neshvaæena grupa nesudjeno
luta traži šta? ko to zna? valjda ono što je sreæa
sama i usput brdo znanja a samo znam ja do tada po
cenu života to je neprestana potraga ali putem
skroz zamke vrebaju svakakve ko što sada zla
zlatna šarena i sjajna preèica je most ali posle
prvog koraka moja noga propada jer ga ne mogadoh
preæi noseæi na pleæi teret znanja krhkoga što od
najviših vrhova je veæi vièem stani skreæi ali
takva je sudba gubim dobrog druga na drugoj je
strani veæ i dani su mu odbrojani shvatam težim
putu težem zato ja ne mogu tuda ja moram preko
brda!

u trku sam se našao obavijen maglom kako bez cilja
lutam veènosti dostojan trenutak napravi mesta
viziji puta pogled sa ruku sklonih u praznini
misli izdanak stvorih zavet istini položih i zatim
u nepoznato zaronih braæa mi po postanku koje
vremenom poèeh drugovima da zovem pored mene sada
hodaju ko jedno pravca držimo se note ipak nejaki
ne mogaše se izboriti sa silinom od nepoznatog
straha poljuljana misao što obasja im lakši put
uze maha zaslepljeni sreæe prividom u zamke
èeljusti ušetaše prevareni željom im nametnutom u
veènosti tminu zalutaše sa tuge kamenom oko srca
bez osvrta odlazim dalje kroz maglu nazirem obrise
uzvišenja ka èijem vrhu put me šalje.

pola puta iza sebe, ispred neobièna gora les
kroz redove se širi vest: vreme je za poslednji
test
gde ratnikove svest stavlja se na vagu, da li je
jak
da nastavi sagu.teret znanja, koji nosi, vidi se u
tragu
koji ostavlja za sobom.vaga preliva
kap po kap delu dobrom, celiva
svaku ranu steèenu borbom
sada korak postao je brži, put postao je duži
razum koji skrene veèno ostaje da kruži
u samoæi, beznadežno tražeæi svoje mesto moæi.

dugo sam po bespuæu tragao dok nisam našao drevno
brdo iskušenja što ga èine i blato i zlato i na
vrhu mudrosti plato
dugo sam dobro i zlo vagao gde broj nam se osuo
ali sad smo èvrsto zajedno oslonac jedan drugom
prljavštinu i blato savladasmo lako ali ne uspe
svako jer potišteni zaostatkom da brže premoste
litice koraèaše od ivice do ivice sa zlatom a
bližeæi se visini ono dobija na èistini a u
blizini vrha svaka ivica je krhka
otvaram oèi pa ja sam veæ na mestu moæi meditacija
put sa koga mnogi neæe doæi na poèetak nas vraæa
misao opstala u vremenu postala je jaèa izgubljen
u snu izgubljen na javi duh odlutalih tražeæi put
pravi jasno za kajanje je kasno nema nas mnogo
ostali su probrani sposobni u odbrani za nalete
spolja spremni svako na svojoj strani ne gledam
preko ledja tamo sam drugove poredjao ovo je sreæa
ovde smo veèno

beprekorno spokojan daljinu sada posmatram dokle
pogled seže mnoštvo onih koji mestu moæi teže
podleže u zlatne mreže upleteni zbog greške
pokušaj da beže sve više nit steže iscrpljeni
ostaju da leže...

drhtaj stalne energije izvorne unosi nemire oseæaj
nesklada telom previre zbunjen ne vidim
neprijatelje bacam pogled na drugove da li neko
pokleknuo je u odbrani su rupe nemoguæe borbe ne
vidim tragove osvrt mestu moæi tamo slike pomame
oštricom neèiste namere uljezi iznutra ne sa
strane bolno mesta skrnavljenje poverenja koprena
sada se skida uljez ima lika moga saputnika tada
od jednog puta postala su dva neoèekivana izdaja

i pre borbe poèetka moja nazire se pobeda ali èemu
to kad ne umanjuje gubitak sjaja ovog mesta suviše
je velika tuga da li zbog mesta da li zbog druga
svu snagu usmeravam kuda njihove želje vode gde
pod naglim teretom snage i izgubljenog zajedništva
ruše se stubovi pohlepe i oni sami ostaju zatrpani
razilazi se prašina iz nje izbija svetlost sreæan
sam jer shvatam obnovljenu svetost preostali i
iskrenosti zato sada ponovo su isto i sjaj i mesto


otvaram oèi pa ja sam veæ na mestu moæi sekund ili
stoleæa ja napuštam meditaciju u tom stanju oko
mene svi su tu i dalje u snu da li ovo slike
prošlosti ili buduænosti bejahu boravim u pitanju
da rešim ovu zagonetku nejasnu ponovo se
koncetrišem i zaranjam u nju.