(Mare)
Katana Masalome zadenuta je za pojas,pored nje
Vaki-zaši,oštre ivice na gore
Duša majstora u èeliku,kovanom i kaljenom,sad
prebiva u koricama navoštenim crnim voskom,
S kolena na koleno,meni pripala je èast,da odavno
služim putu koji vodi maè,
Koji vodi sebi,koji vodi zemlji,koji vodi
prirodi,koji vidi se u svemu,
Da sa maèembudem jedno,onaj koji služi,na
rukobranu orao koji oko zmije kruži,
Simbol moga klana,simbol moje veštine,simbol
umetnosti,borbe i njene suštine,

U zaklonu pod nadstrešnicom napuštene kolibe
sklupèan sedim,èekam nevreme da se stiša,
Pogledom prelazim preko èitave doline,visoko sam u
brdima,u kraljevstvu mira,
Magla se podigla kao niski oblak,i sve je
mutno,kao naslikano vodenim bojama,
Misli su mi rastrzane,i trudim se da ih složim,dok
kiša dobuje po daskama,i grmljavina prolama.
Na putu sam ka hramu gde sam èuo da služi Monah
koji uèi strpljenju,vrlini duha,
Posle duela sa uèenicima,ako ostanem na
nogama,dozvoliæe mi da njegovo uèenje poslušam,
Veæ godinama lutam bez krova nad glavom,u potrazi
za istinom koja ublažila bi nemir,
I ne verujem,stvarno,u monahovu prièu,ali idem da
se suprotstavim èoveku meni ravnom.
Ako se ispostavi,ko što verovatno hoæe,da je samo
folirant koji obmanjuje slabije,
Neæu ni sekunde zastati da pomislim,pre nego što
mu drvenim maèem glavu razbijem,
Vremena su takva da ljudi traže utehu,a lukavi
to,naravno,izvræu u svoju korist,
Svestan sam da sve što radim i nema neku
poentu,barem ne onako,na prvi pogled.
Oluja se smirila i kroz oblake na horizontu duga
izviruje i sunce je prati,
Vreme je da nastavim dalje svojim putem i ovo
mesto i trenutak se potrudim da zapamtim.

(Shef)
Kiša prestaje,sunce se probija kroz oblake,zadnja
kap oznaèiæe poèetak borbe opake,
Èujem brojne korake,neprijatelj me okružuje,sedim
mirno,iako opasnost preti svom silom.
Napetost u vazduhu seèe moja oštrica,borba
poèinje,katana je van svojih korica,
U odbrani kao devica,u napadu kao besan tigar,maè
poput èetkice nataknut kao slika,
Ali ne uništavam,veæ stvaram,moje ulje,moje
platno,njihova krv nije stvarna,al’ vredi kao suvo
zlato,
Oplemenjujem svoju dušu sada beskrajnim
bogatstvom,ispred mene prostranstvo,sve vidim tako
jasno.
Kako boriti se bez borbe?Sukobiti se bez
oružja?Kako do vrha stiæi jednim skokom iz
podnožja?
Ovo je borba srca i uma,odraz života jednog
Šoguna,u službi neba i zemlje,
Moja vera je moja kruna.

Više nema samuraja,niti pravih gospodara,zato
postao sam Ronin,drumski razbojnik,šakal,
Tražim izgovor dok pljaèkam,ali srcu nema
spasa,samo tužna pesma frule osramoæenog zmaja.
U noæima bez sna i straha jurim mesec iza oblaka
da ga upitam za savet i za razlog što postojim,
Odavno katane se ne bojim,al se plašim
zaborava,van Bušida,junaštva,samo ljuštura sam
izumrla.
Ponekad podelim zalogaj sa monahom u
prolazu,pustim planinski vetar da me miluje po
obrazu,
Gledam,pèele piju nektar iz trešnjevog cveta,sama
pomisao na Djoz tada mnogo manje smeta
Prvi koraci deteta u izuèavanju Kenda,vraæaju me u
vremena kad mi volja beše ko stena,
Doba hrabrih šoguna,ratova i buna,kad je ime moga
klana bilo poštovano svuda,
Meditaciji se vraæam,duboko dišem,tonem u
san,sanjam kristalno jezero,iz njega uzdiže se
hram,
Detinji osmesi,okiæene Džunke i
darovi,hodoèasnici,žene,starci,seljaci i ratnici,
Èekam red u povorci da me svetlost prigrli,udarci
Gonga topot koraka su prikrili,
U Zvezdanoj postelji na kraju dana se
opustim,slušam zveckanje Furina,
U carstvo mira odlazim.

(Ogi)
Dva dana metlanja hrama,ruke pune rana od èupanja
korova,kleèim na srèi,
Pored stuba srama,od sunca izgoreo,daleko od hlada
borova,
Ja,Samuraj-ubica stotine lordova,al u gnezdima
orlova,u planini mi misli,daleko od bolova,
U sumraku hodam,povorka monaha,svod nebeski
posmatram,u svim stvarima je poruka
Crveni disk bez oblaka,ja,Samuraj bez poraza,s
trešnjinog drveta procvet’o pupoljak,
U molitvi sam našao dugo oèekivani povratak.
Monaški red,lotosov cvet,polen i med skupljam za
lek,
Ja,Samuraj,što pokorio je svet,predah uzimam tek
da gledam leptirov let.
Dok posmatram ponosnu bitku vetrova i krošnji pred
sobom,
Ja,Samuraj,u sveèanoj nošnji,na platnu mozaik za
koji su mi trebali dani,
Farbao pa slagao pirinèana zrna.
Ja,Samuraj,što je nosio krunu,onda sedeo dugo,onda
èekao oluju,
Da raznese sve stvari materijalne,jer su
prolazne,zato ostavljam svet.
Ja,Samuraj,što samuraj bio je,sada odlazim,ali se
ne okreæem...